Usred gomile wah-wah-wobble-jobble produkata dubstep histerije, naidjoh (tj. Jovan
Pawwao II mi dade) na jedno stvarno vanserijsko izdanje. Pritom, ne mislim da je vanserijsko za dubstep, vec uopste u odnosu na dosta muzike koje sam skoro cuo.
Atmosfericnost, umerenost / kontrolisani temperament, emotivnost, neotupljena melanholija - razlog zasto mi je ovaj EP od svega tri pesme visestruko vredniji od nekih opsirnijih izdanja. Na repeat moze da ide u beskonacnost, sto se mene tice. Pritom, prosto bi mi bilo steta da je cujem u klubu, jer mi je dozivljaj suvise intiman za tako nesto.
